Бели снег, сиви лед,
на испуцалој земљи,
Попут крпљене постељине на њој
Град у друмској петљи.
А над градом пливају облаци.
Заклањајући светлост неба.
А над градом жути дим.
Граду је две хиљаде година.
Проживљених под светлошћу звезде по имени Сунце.
И две хиљаде година рат,
Рат без посебног разлога.
Рат – је посао младих,
Лек против бора.
Црвена , црвена крв
За сат већ је само земља
Кроз два на њој су цвеће и трава
Кроз три је поново жива
И угрејана зрацима звезде по имену Сунце.
И ми знамо да је овако било одувек
Да судбина више воли
Оног ко живи по законима другим,
и који ће умрети млад.
Он се не сећа речи да и речи не.
Он се не сећа ни чинова ни имена.
И способан је досегнути до звезда.
Не рачунајући да је то сан.
И пасти ожарен звездом по имену Сунце.