Казнена установа преда мном, затвор централни,
Ни копејке у џепу, а пут далек.
Над провалијом пала магла, коњи убрзали ход,
Ја бих звизну сада чашицу, ако би ми неко дао.
Ноћу у цркви нема живе душе, вукови у пољу завијају,
А за казну стрељања, раке брзо копају.
Све што ми је фалило - све је сад на месту,
Био је кец каро на леђима, а постао је на ногама кец треф**
Златне куполе душу моју радују,
А то није киша, није киша - сузе са неба капају
Златне куполе на грудима истетовиране,
Само плаве су оне, и ни трунке злата, ни трунке злата.
Над провалијом, на крају срце ће задрхтати,
Живот мој распуштен ко ће променити?
Ко ће ми чашу додати, ко свећу угасити?
Ко се опростити и схватити, и ко ће за мном заплакати?
Златне куполе душу моју радују,
А то није киша, није киша - сузе са неба капају
Златне куполе на грудима истетовиране,
Само плаве су оне, и ни трунке злата, ни трунке злата.