Ovo zimsko dete decembarskim se suncem
uvek ugnjezdi tiho naspram neba.
Hladna je svetlost smrznutim poljima;
telad u svojim štalama kunja.
Kada smo nas dvoje koračali ovim zimskim putem
deset hiljada milja bilo se ništavno za nas tada.
Sada, samo jedno od nas korača teškim gazom,
prostor između naših tragova lunja.
Znao je sneg padati ceo dan
bledi ono što je ostalo od tih dana.
Izgovaram tvoje ime dok mi ne odgovoriš,
ali snežna tišina je zaglušujuća.
Uvek se rado prisetim naših razgovora;
naša razumnost nije bila ni obaveza ni nagrada.
Mudrovanje i vera bili su duhovi
koje smo jurili dok se vrata raja nisu razbila.
Ali nešto me tera da se vratim, šta to; ne znam,
da tvoje tragove u snegu opet spoznam,
osmehnem se u sebi i upitam se tada,
zašto mi samo zimom dođeš u sećanja.