Ja ne volim fatalni ishod,
Od života se nikad ne umaram,
Ja ne volim nijedno godišnje doba
Kad svoje pesme ne pevam.
Ja ne volim otvoreni cinizam
I ne verujem u zanos, i još
Ja ne volim kad mi neko čita pisma
Gledajući preko moga ramena.
Ja ne volim ništa polovično,
Ili kad neko prekida reč.
Ja ne volim kad pucaju u leđa
Ili iz neposredne blizine.
Ja mrzim „verzije događaja“,
I crva sumnje, i žaoku slave,
I kad se ide namerno uz dlaku,
Ili namerno gvožđem po staklu.
Ja ne volim nadmeno samopouzdanje
Više nego kad kočnice otkažu.
Žalim što je „čast“ zaboravljena reč,
I što se ceni ogovaranje iza leđa.
Kada ugledam slomljena krila,
Tad nisam tužan, a nije ni čudo:
Ja ne volim ni nasilje ni slabost,
Samo mi je žao raspetoga Hrista.
Ja ne volim ni sebe kad sam kukavica,
I ne mogu da trpim kad nevine biju.
Ja ne volim kad mi zaviruju u dušu,
A još manje kad u nju pljuju.
Ja ne volim ni cirkuske arene,
Gde se milion menja za rublju,
Iako su pred nama velike promene,
Ja to nikada voleti neću!