Плафон се помера
у времену,
као покретна трака
изнад мојих очију.
Кад је под дејством етра
ум оживљава,
али несвестан ничега
осим воље за преживљавањем.
Лежим на кревету
без одеће испод струка,
гледам у плафон,
осећам срећу,
људску доброту.
Жена поред мене
држи ми руку,
ја јој показујем на плафон,
она ми се осмехује благо.
Нешто у мени
нерођено и неблагословено
нестаје у етру
из овог света у други.
Нестаје у етру
из једног света у други
људска доброта.
(превео Гаврило Дошен)