Crveno sunce rađa se negde kroz gustu maglu.
Portret iznurene zore koji je sve ovo već video.
Ovaj dan je plakao na mom ramenu.
I dalje isto kao i juče.
Ovaj put se čini beskrajnim, telo je utrnulo.
Duša je izgubila svoj plamen.
Hodam poznatim tragovima da nađem put ka domu svom.
I bejah ovde.
Unutar trezvenosti besmrtnika.
Znak natprirodnih vetrova što ovuda prolaze.
Vrt uzdiše, cveće umire.
Dveri bejahu zatvorene tog dana, ali bio sam vezan da nastavim.
Nije me mogla videti kroz prozore.
U zaprepašćenosti, njene usne se najčudnije iskriviše.
Uklesano lice, izgovorila je moje ime.
Kada sam ušao, u sobi za posete čuh šapate.
Zloban osmeh pozlaćenog lica, svesnog moje konačne smrti.
I plakao sam, znao sam da je slagala.
Njena opsesija je umrla, umrla.
Kada te mogu odvesti sa ovog mesta?
Kada je reč samo uzdisaj?
Kada je smrt naš usamljeni posmatrač?
Kada koračamo svojim poslednjim koracima?
Kada možemo vrištati umesto što šapućemo?
Kada je novi početak,
svršetak ovog tužnog madrigala.