Није ме срамота да признам да сам плакао
кад си ме оставила.
Сад кад вртим филм уназад
видим да сам изгубио главу, а не знам зашто.
Испоставило се да сам сваке ноћи плакао
протраћене сузе.
Не могу ништа да избришем, не могу да вратим јуче.
Да сам знао тада ово што знам сада,
оставио бих ја тебе.
Тешко је дисати кад је љубав сахрањена
жива, жива, жива...
Човече, стварно си направила будалу од мене,
украла си ми срце и оставила га у модрицама.
Али, сад видим да су се облаци разишли,
плакао сам протраћене сузе.
Зато можеш да се носиш са својим обећањима,
запалио сам сва сећања,
јер сад видим да су се облаци разишли,
плакао сам протраћене сузе.
Кунем се, као да су се земља и васиона срушиле
када си ме разочарала најстрашније.
Помало желим да осетиш како је
кад се сломиш, сломиш, сломиш...
Расплакала си ме,
лагала си ме,
умирао сам
– то није љубав!
Испоставило се да сам сваке ноћи плакао
протраћене сузе.
(превео Гаврило Дошен)