Волела је вотку и кафану,
Имала је смеђе крупне очи,
Носила је дугу смеђу косу
И пирсинге на обрви и носу.
Наша веза ко балон је пукла,
Вотку с ледом сваку ноћ је тукла,
Имала је само једну ману:
Волела је вотку и кафану.
У песми је она само моја,
Усне њене од вишања боја,
Беше моја, сада више није.
Не знам где је, да л' још увек пије...