Иду у строју два војника, отац и син, дирљива слика.
Прешли су преко албанских гора, стигли до Јонског мора,
тамо у земљи нара и крина, изгуби отац јединог сина.
Војвода Степа на коњу јаше,
душманин белом заставом маше!
Кренули Срби испред Солуна, промаши оца триста плотуна,
али на врху Кајмакчалана, нога му поста крвава рана,
сеците браћо, тако вам Бога, кад немам сина, шта ће ми нога.
Војвода Степа на коњу јаше,
душманин белом заставом маше!
Довезла оца воловска кола, пред једну кућу што беше школа,
некада школа, болница сада, спаљеног, пустог Пирота града,
депешу шаље војник без чина, не чекај љубо мене и сина.
Војвода Степа на коњу јаше,
душманин белом заставом маше!