U blokove tuge si svijet svoj mali ogradila
Trnove ruže na pragu sreće posadila
A ja k’o vitez okruglog stola
Na crnom konju ratujem
Prebiću suzom tugu na pola
Jer kao bijednik se predajem
Pokloniću se moja kraljice
Nevino noćas ginem od tvoga mača
Ne čujes krik iz tamnice
Ranjen sam smrtno sječivom tvoga plača
Lancima teškim vratari zamka su digli most
Samo na tren u tvome srcu sam bio gost
Skidaju oklop, jedan po jedan
Svi tvoji vitezovi
Ćutljivi red nepregledan
negde u maglu odlazi