Притисак ме гура надоле,
притиска тебе, нико није тражио да буде
под притиском што спаљује зграде до темеља,
раздваја породице,
избацује људе на улицу...
То је у реду,
то је стах од спознаје какав је овај свет,
гледам неке добре пријатеље како вриште "пусти ме напоље!",
молим се да ме сутра подигне више,
притисак на људе, људи на улицама...
Блејим, шутирам мозак по поду,
Ово су дани кад никад не пада киша него лије
Људи на улицама, људи на улицама
То је стах од спознаје какав је овај свет,
гледам неке добре пријатеље како вриште, "Пусти ме напоље",
молим се да ме сутра подигне више и више и више,
притисак на људе, људи на улицама...
Окренуо сам се од свега као слеп човек,
сео сам на ограду, али то не пали,
стално сам давао љубав али она је тако исечена и исцепана
Зашто, зашто, зашто?
Љубав
Лудило се смеје, под притиском ми пуцамо,
зашто не можемо да дамо себи још једну шансу?
Зашто не можемо да дамо љубави још једну шансу?
Зашто не можемо да дајемо љубав, дајемо љубав,
дајемо љубав, дајемо љубав, дајемо љубав, дајемо љубав?
Јер љубав је тако старомодна реч
и љубав те изазива да ти буде стало до људи на ивици ноћи
и љубав те изазива да мењаш начин на који нам је стало до нас самих.
Ово је наш последњи плес,
ово смо ми под притиском, под притиском, притиском...
(превео: Гаврило Дошен)