Бројим до десет
да схватим да се нећеш вратити.
Како да дишем ако не престајем да плачем?
И моји пријатељи ми кажу:
"како добра вест што више ниси ту",
кажу да те више не зовем,
да ће једна флаша учинити да те заборавим.
И понављају, понављају, да ти, на крају,
ниси тако посебна,
не ходаш по мору
нити правиш злато од кристала,
само треба тражити, постоји милион попут тебе.
Ти, на крају, ниси тако посебна,
сви мисле исто, лако ћу те заборавити,
само треба тражити, постоји милион попут тебе.
Ова песма никада није требало да прича тако лоше о теби и мени.
Али ево ме овде сам, оловка и папир,
покушавајући да будем окрутна према теби.
И све то зато што моје пријатељице славе срећне што више ниси ту,
кажу да те више не зовем,
да тражим другог да заборавим.
Понављају ми, понављају, да ти, на крају,
ниси тако посебан,
нико те није видео да летиш,
не можеш зауставити метке,
само треба тражити, постоји милион попут тебе.
Ти, на крају, ниси тако посебан,
сви мисле исто, лако ћу те заборавити,
само треба тражити, постоји милион попут тебе.
Ако постоји милион попут тебе,
зашто не могу да спавам?
Зашто сам престао да једем?
Не знам да ли је ноћ или дан.
Ако постоји милион попут тебе,
зашто не могу да престанем да размишљам да ли ћеш ме позвати?
Надам се да је у теби остао неки траг мене.
Мора да:
Ти, на крају, јеси много посебан.
Више не желим да слушам,
нека ућуте остали,
не постоји нико више, нико није попут тебе.
Ти, на крају, јеси највише посебан.
Нећу опростити себи што сам те пустила да побегнеш,
јер не постоји нико више,
нико није попут тебе.