У једном од оних пајзлова са карираним столњацима и некрштеним вином...
Умало да ме Потиски ђилкоши коначно дотуку виолином...
А песма беше о сунцокрету, дозлабога жалосна...
Само, за њу се овде код нас у вароши мало мање зна...
Киш напрафорго, лепи горопадни цвет...
Због ког се сунце с неба пустило на свет...
Да сазна што у сене главу окрене...
Да сазна ком се свети?
Кад не гледа за њиме ко сви други сунцокрети...
Мало моје ћудљиво, пусти шта је било, не буди злопамтило...
Обићи свет је због тог узбудљиво да би се овде вратило...
Дигни ту лепу главу, о, погледај ме бар...
У сузици што блиста чуда се триста виде...
Твоја је срећа само твоја ствар...
Ал' зато твоја туга... То је већ прича друга... То на мој рачун иде.
Пипнеш једаред шлингу у бећаруше,
па цела века сневаш дивље јагоде...
Због ње се риме распаре и наруше,
и све би хтеле да се њој прилагоде...
И сад већ знам:
Лако је кад те неко ни не заволи,
тад само тамна страна срца заболи...
Тешко је кад за неког јединог и свог постанеш зрнце соли...
Тешко је кад Твој Неко престане да те воли.
Мало моје ћудљиво, пусти шта је било, не буди злопамтило...
Обићи свет је због тог узбудљиво да би се овде вратило.
Дигни ту лепу главу, погледај ме бар...
У сузици што блиста чуда се триста виде...
Твоја је срећа само твоја ствар...
Ал' зато твоја туга... То је већ прича друга... То на мој рачун иде.