Isčekujem izlazak sunca,
Skromno gledam kroz najhladnije jutro.
Onda kad je došlo ti si slagala,
Grleći nas preko ponosnih jesenjih krošnji (drveća).
Stojim bespomičan
U paradi padajuće kiše
Tvoj glas ne mogu da čujem
Dok padam opet.
Odanost izmiče
I u tugi ja se polako krećem*,
U sopstvenom pepelu stojim bez duše.
Zaplakala je i šapnula: 'Znam...'
Zakoračili smo u noć...
Da li da ti poželim zbogom?
Zašto ne možeš da vidiš da pokušavam,
Kada je svaka suza prolivena
Za tebe?