Умрећу много пре Метузалема,
зато ћу се борити против спавања амонијаком.
И свако јутро, са црвеним очима
недостајаће ми због свих суза које су пролиле.
Али, ја сам заправо добро,
не могу ништа да урадим ако смо накриво насађени.
Заправо сам добро,
не могу ништа да урадим ако смо...
Заправо сам добро,
не могу ништа да урадим ако смо накриво насађени.
Заправо сам добро,
не могу ништа да урадим ако смо накриво насађени.
Недостају ми протезе и поправљене душе
које газе лепоту док певају своје мисли.
Усклађујем их са мојом еуфоријом
кад су рекли: „Луђи смо од тебе“.
Али, ја сам заправо добро,
не могу ништа да урадим ако смо накриво насађени.
Заправо сам добро,
не могу ништа да урадим ако смо...
Заправо сам добро,
не могу ништа да урадим ако смо накриво насађени.
Заправо сам добро,
не могу ништа да урадим ако смо накриво насађени.
Ми и неки човек смо тамо, гори од обичне друге половине.
Рачунамо као пола-пола,
сложени на један од пролаза, као оригами.
Испружена рука деловала је сломљено, није све само уздуж и попреко.
Ова чудна деца,
окоћена као случајно,
скривају свој труд на стубу за гребање
и стандардну језиву песму, која иде овако:
Цртам лице
фломастером.
На правом сам месту,
немој да квариш расположење.
Цртам лице
фломастером.
На правом сам месту,
немој да квариш расположење.
Али, ја сам заправо добро,
не могу ништа да урадим ако смо накриво насађени.
Заправо сам добро,
не могу ништа да урадим ако смо...
Не могу ништа да урадим ако смо накриво насађени.
(превео Гаврило Дошен)