Krajem jutra u prošlosti
Seo bih i krivio gospodara prvog i poslednjeg.
Svi putevi su bili pravi i uski
I molitve su bile male i žute.
Širila se trač da sam brzo stario.
Onda sam pretrčao preko čudovišta koje je spavalo
Pored drveta.
Namršteno sam pogledao i čudovište sam bio ja.
Pa, rekoh: "Zdravo" i rekoh: "Zdravo".
I odgovorih: "Što da ne?" i odgovorih: "Ne znam".
Onda upitasmo prostu crnu pticu, koja je bila što je mogla srećnija.
Ludački se nasmejala i našalila se: "Halil Džubran".
Plakao sam zbog svih drugih sve do kraja dana
Da bih shvatio da je i Bog takođe mlad čovek.
Pa rekoh: "Toliko" i mahnuo sam: "Ćao-ćao".
Smrskao sam svoju dušu i trampio um
Povalio me je mladi bordel.
Bio sam u maglovitom polu-snu,
Za koji mi je ugled zbrisao kući pod teretom
I pouke ove čarobne čini pregovaraju s mojom kožom
Kada mi je Bog logiku poveo u vožnju.
Progutao je svoj ponos i skupio usne,
Te mi je pokazao kožni kaiš oko svog struka.
Kolena su mi se tresla, obrazi zapalili.
On reče: "Više nikad nećeš doći kod Bogova ponovo".
(Okreni se, vraćaj se!)
Udario je o tlo, pećina se pojavila
I osetio sam miris goruće jame straha.
Srušili smo na hiljade jardi ispod.
Rekoh: "Uradi to ponovo, uradi to ponovo".
(Okreni se, vraćaj se!)
Njegovo maglovito telo vaznelo se,
Njegov jezik progutan je ljubavlju đavola.
Zmija i ja, otrovom naduvani.
Rekoh: "Uradi to ponovo, uradi to ponovo".
(Okreni se, vraćaj se!)
Diši, diši, diši duboko,
Ja sam kipeo dišući duboko.
Pljuvao sam rogatog i repatog stražara
Čekajući te.