Tebi šapućem
najdivlje snove.
U hladnoći noći.
Pokrivene kristalima
kroz mrazni suton,
duše punog meseca čekaju,
njihove sene gore.
Mi svi povijamo
svoje oronulo lišće povrh tvoje prazne ljušture
kao znak istinite posvećenosti.
Voljen li si, gospode,
što ispod ovih vodopada uzdišeš?
Ptice sunca
razdvajaju ove tmurne oblake
dok zimski vetrovi ovde nežno spavaju.
Prisegao sam zakletvi
da dišem.
Pokraj voda ja stanujem,
talasi još šapuću
drevne uspavanke.
Umirem
dok naša mistična braća i dalje tragaju.
Tvoju volju ja ću slušati.
U mojoj viziji
ti si otelotvorenje besprekorne slobode,
ali u mojim očima sazdan si od kamena.