The Sound of Silence [Serbian translation]

Pozdrav mrače, moj stari prijatelju

Došao sam opet da razgovaram sa tobom.

Jer je vizija, lagano puzeći,

Ostavila svoje seme dok sam spavao.

I ta vizija koja mi je posađena u mozgu,

I dalje ostaje

U tom zvuku tišine.

U nemirnim snovima ja sam hodao sam,

Uskim ulicama od kaldrme.

Ispod oreola ulične lampe

Podigao sam kragnu kao da je hladno i vlažno.

Kada mi je oči probio bljesak neonske svetlosti,

To je podelilo noć

I dodirnulo taj zvuk tišine.

I u golom svetlu, video sam

Deset hiljada ljudi, možda i više.

Ljudi razgovaraju bez govora,

Ljudi čuju bez slušanja,

Ljudi pišu pesme iz kojih glasovi nikada ne izađu.

I niko se nije usudio,

Da uznemiri taj zvuk tišine.

"Budale", rekoh ja, "Vi ne znate

Da tišina poput raka raste,

Čujte moje reči da bih vas mogao naučiti,

Uzmite me za ruke da bih vam mogao prići."

Ali moje reči su, poput tihih kišnih kapi, pale

I odjekivale u bunarima tišine.

A ljudi su se klanjali i molili

Neonskom bogu kojeg su stvorili.

Iz znaka je isijalo upozorenje

Oblikovano u reči.

I znak je rekao:

"Reči proroka

Napisane su na zidovima metroa

I hodnicima oronule zgrade

I šaputani su zvukom tišine "