Пуста
су места...
Због чега живимо?
Изгубљен рај
– већ виђен крај...
Опет, и опет... Да ли неко зна, шта ми то тражимо?
Још један херој
велича злочин,
а иза сцене, без речи,
постројен строј
– нишани, и чека
да пуца у човека...
Желим да живим! Желим да живим!
Моје срце се, сломљено, боји!
Као свећа се топим и кривим,
али, мој осмех, још стоји!
Шта год да буде, биће још једна шанса,
још један бол, још једна
тужна
романса!
Опет, и опет...
Има ли смисла, овај наш живот?
Ваљда још учим... и све сам ближе...
Окрећем нови лист ускоро... о, да!
Напољу пуца зора, нови дан стиже...
Али унутра, у тами,
чами
слобода...
Желим да живим! Желим да живим!
Моје срце се, сломљено, боји!
Као свећа се топим и кривим,
али, мој осмех, још стоји!
Моја душа је осликана као крила лептиру:
бајке детињства расту, али никад не умиру!
Да лететим - ја се не бојим,
пријатељи моји!
Желим да живим,
желим да живим!
Суочићу се уз смех!
Јер не одустајем,
никад се не предајем!
Ја платићу цех,
и не жалим!
Jа морам да смогнем воље
да наставим даље!
Желим да живим!