The Obvious Child [Serbian translation]

Е па ја сам навикао да све иде глатко,

а можда сам само пас који више не уједа?

Очекујем да нико више не прави будалу од мене

и не очекујем да преспавам целу ноћ.

Неки кажу „лаж је само лаж“,

али ја кажем

„зашто порицати очигледно дете?“

А кад се сећам знакова поред пута,

сетим се једне девојке, кад сам био млад,

говорили смо „Ове песме су праве,

ови дани су наши,

ове сузе су бесплатне“.

И знаш шта,

тај крст можемо да носимо,

тај крст можемо да носимо...

Добро смо се забавили,

добро смо стајали с новцем,

имали смо малог сина и хтели смо да га зовемо Сани.

Сани се оженио и одселио,

Сани има бебу и рачуне које плаћа,

Сани је све више Сани

из дана у дан,

из дана у дан...

Е па будио сам се у цик зоре

и пратио светло које иде преко моје собе,

гледао сам како ноћ преузима собу мога дана.

Неки кажу „небо је само небо“,

али ја кажем

„зашто порицати очигледно дете?“

Сани седи поред прозора и размишља

како је чудно што су неке собе као кавези.

Санијев споменар из гимназије је на полици

и он одсутно прелистава странице.

Неки су помрли,

неки су побегли од себе

или се боре да одавде оду тамо.

Сани у мислима лута изван својих унутрашњих зидова

док провлачи прсте кроз све тању косу.

Е па ја сам навикао да све иде глатко,

а можда сам само пас који више не уједа?

Очекујем да нико више не прави будалу од мене

и не очекујем да преспавам целу ноћ.

Неки кажу „лаж је само лаж“,

али ја кажем

„тај крст можемо да носимо,

зашто порицати очигледно дете?“

(превео Гаврило Дошен)