Videla sam te dva puta, za kratko vreme,
Za ovih nedelju dana, od kako smo startovali...
Čini mi se, svaki put
Ja sam sve emotivno otvorenija.
Bila sam beznadežni slučaj
Niko nikada nije uspeo da dopre do mene...
Ali, mislim, da mogu da vidim po tvom licu
da bi mnogo čemu mogao da me naučiš.
Tako da...želim da (sa)znam:
Koji je naziv ove igre?
Da li ti uopšte išta znači?
Koji je naziv ove igre?
Možeš li da osetiš to (nešto) isto kao i ja?
Reci mi, molim te, jer moram da (sa)znam.
Ja sam jedno snebiljivo dete, koje počinje da odrasta.
I naveo si me da pričam.
I naveo me da osetim...
I naveo me da ti pokažem
sve ono što sam pokušala da sakrijem.
Ako ti se prepustim, hoćeš li me izneveriti?
Hoćeš li me ismejati, ako kažem da mi je stalo do tebe?
Osečaš li se i ti isto ovako?
Želim da znam...
Naziv ove igre...
Ja nemam prijatelja, niti nekoga sa kim se viđam
Niko me nigde ne poziva.
Evo me sada ovde, pričam sa tobom...
tako da se nemoj čuditi što sam ovako uzbuđena.
Tvoj osmeh, i zvuk tvoga glasa
I način na koji me prozireš...
Ostavljaju mi utisak da nisam imala izbora.
Ali mi i jako znače.
Pa želim da znam...
Koji je naziv ove igre?
(Tvoj osmeh, i zvuk tvoga glasa... )