Последња је ружа лета
остала да цвета сама.
Све су њене љупке дрўге
избледеле и нестале.
Нема цвета њене врсте
нит' пупољка сличног нй,
кој' би такву румен узвратио
ил' на уздах уздахом одговорио.
Оставит' те нећу, ти самотна,
да тугујеш на петељци.
Јер све што је љупко спава,
иди и ти спат са њима.
Зато нежно разастирем
латице ти по кревету,
где из баште твоје дрўге
леже мртве, без мириса.
Тако и ја ћу их пратит'
када пријатељства иструну
и кад из љубави сјајног прстена
поиспада драго камење.
Када срца што се воле
једног дана сва стану
и сви што су драги нестану,
о, ко ће тада остати
на том свету суморном?
(превео Гаврило Дошен)