"Srešćemo se, srešćemo se, moja jedina prava ljubavi,
srešćemo se, srešćemo", plakaše on.
"Tek što se vratih sa slanog, slanog mora
sve zbog tvoje ljubavi ."
"Mogao sam se skupo za kraljevsku ćerku oženiti,
mogla se za mene ona udati.
Ali ja sam odbacio krune od zlata,
sve zbog tvoje ljubavi."
"Pa, ako si se mogao skupo za kraljevsku ćerku oženiti,
Sigurno si ti taj ko je kriv,
Jer ja sam udata za stolara,
i finim ga mladićem smatram ja."
"Oh, hoćeš li napustiti stolara
i sa mnom poći ti?
Odvešeću te gde su polja zelene trave,
do obala slanog, slanog mora".
"Pa, ako bih trebala napustiti mog stolara,
i poći s tobom ja
Čime bi me izdržavao
i od siromaštva ti sačuvao?"
"Šest brodova, šest brodova na morskoj pučini,
još sedam na suvom kopnu,
Stotinu i deset hrabrih moreplovaca
biće pod tvojom komandom."
U naručje uze svoje sitno čedo,
poljupca mu dade tri,
Reče "Ostaj ovde sa mojim stolarom,
i budi mu dobro društvo ti."
Potom se u svoje bogato ruho ogrnuše,
ruho tako veličanstveno.
I dok je napred ona gazila,
kao blistavo zlato izgledaše .
Pa, ne behu oni na putu ni nedelje dve,
Znam da nisu bile tri.
Kada ova lepa dama briznu u plač,
gorko ona plakaše tad.
"Ah, zašto plačeš, moja lepa devo, ti,
plačeš li za skladištem zlata svog?
Ili za stolarom svojim plačeš ti,
koga više nikada nećeš videti?"
"Za stolarom svojim ne plačem ja,
ni za njim, ni za skladištima zlata.
Ja plačem zbog svog sitnog čeda,
kojeg više neću videti."
Pa, ne prođoše ni meseca tri,
Sigurna sam da ne beše četvrti
Naš otmeni brod propusti vodu i potone,
nikada se više ne diže on.
Jedanput se naš otmeni brod okrete,
Dva puta ona se okrete,
Triput se naš otmeni okrete brod ,
i na dno mora potone ."
"Koja brda, koja brda su ova, moja ljubavi,
brda što se uzdižu tako vedro i visoko?"
"To su brda raja, moja ljubavi,
ali ne za one kakvi smo ja i ti."
"A koja brda, koja brda su ova, moja ljubavi,
brda tako niska i mračna?"
"To su brda pakla, moja ljubavi,
na koja moramo otići ja i ti."