Драги, зар не схваташ да се осећам тако нелагодно?
Соба је испуњена тишином и све ми је теже да дишем
Узми овај златни кавез бола и ослободи ме
Узми овај прекривач од срама, јер мени никада није припадао,
Никада ми није припадао
Морам да изађем напоље, морам да оставим за собом дим
Јер не могу да наставим да живим у истој, болесној шали
Изгледа да су наши животи кренули другачијим путевима
Сада када си ми дао савршен дар
Дао си ми дар
Пали смо са својих полица
Да бисмо се суочили са истином о себи
И пали смо са својих стабала
Пали смо са својих стабала
И скоро да могу
Скоро да могу да чујем кишу како пада
Зар не знаш како је то диван осећај, диван осећај?
Зато, хајде да изађемо поново на кишу
Као што смо увек говорили да ћемо урадити.