Како могу да мислим да стојим чврсто на земљи,
а да ипак осећам како ми тло измиче под ногама?
Како срећа може да се чини толико погрешном?
Како патња може да буде тако слатка?
Како можеш да ме пустиш да те гледам како спаваш,
а да ми онда срушиш снове онако како ти ти радиш?
Како сам могао да забраздим толико дубоко?
Зашто сам се заљубио у тебе?
Ово је нешто најближе лудилу што сам икада био,
осећам се као да имам 22, понашам се као да ми је 17.
Ово је нешто најближе лудилу што ја знам,
никад нисам био луд кад сам био сам...
И сад знам да постоји веза између то двоје,
бити близу лудила и бити близу тебе.
Ккао можеш да ме растураш,
а да онда прекинеш моје распадање нежним лажима?
Тако је лако сломити срце некоме,
тако је лако склопити очи.
Како можеш да ме третираш као дете,
а да ипак ја чезнем за тобом, баш као дете?
Како било ко може да се осећа овако дивље?
Како било ко може да се осећа овако тужно?
(превео Гаврило Дошен)