Nekada davno dođe jedan čovek stazom
Prepešačio je trideset milja sa svežnjem na leđima
I spustio je svoj tovar gde je mislio da je najbolje
Napravio sebi dom u divljini
Sagradio je kolibu i ostavu za zimu
I kraj obale hladnog jezera izorao zemlju
I tom stazom i drugi putnici dojezdiše
I nikad nisu išli dalje, ne, nikad nisu išli nazad
Onda nastadoše crkve pa nastadoše škole
Onda dođoše advokati pa nastadoše pravila
Onda su došli vozovi i kamioni sa tovarima svojim
A prljava stara staza postade telegrafski put
Onda nastadoše rudnici – onda dođoše rude
Onda dođođe vremena teška pa je bio rat
Telegraf je pevao pesmu o spoljašnjem svetu
Telegrafski put je postao tako dubok i tako širok
Kao zatalasana reka…
A moj radio kaže, večeras će zamrznuti
Ljudi se iz fabrika voze kući
U šest saobraćajnih traka
U tri trake se sporo kreću…
Nekada sam voleo da idem da radim ali obustavili su ga
Ja imam pravo da idem na posao ali posla nigde nema
Da, a kažu da ćemo morati platiti dugove
Moraćemo požnjeti od malo semena što se posadi
A ptice gore na žicama i telegrafskim stubovima
One uvek mogu odleteti od ove kiše i ove hladnoće
Možete ih čuti kako pevaju svoj telegrafski kod
Čitavim putem niz telegrafski put
Znaš da bih pre zaboravio ali sećam se onih večeri
Kada je život bio samo opklada na trku među svetlima
Glavu si držala na mom ramenu, ruku u mojoj kosi
Sada se ponašaš malo hladnije, kao da ti nije stalo
Ali veruj mi dušo i ja ću te odvesti
Iz ovog mraka u dan
Od ovih reka farova, ovih reka kiše
Od besa što živi na ulicama sa ovim imenima
jer ja sam prošao kroz svako crveno svetlo na putu sećanja
Video sam kako očaj eksplodira u plamenu
I ne želim da to ponovo vidim…
Od svih ovih znakova na kojima piše “žao nam je, zatvoreno”
Niz taj telegrafski put, do kraja