Tangled Up in Blue [Serbian translation]

Сијало је сунце једног јутра, сасвим рано,

Ја сам лежао у свом кревету,

Питајући се само:

„Да ли се уопште променила,

Да ли јој је коса још црвена?”

Знам да су њени рекли да би наш живот заједно

Сигурно био тежак...

Никад нису волели мамину ручно шивену хаљину,

Очева штедна књижица није била велика довољно.

А ја сам стајао на тротоару,

Кише су ми квасиле ципеле,

Запућен ка Источној обали,

Само Господ зна колико сам цехова

Поплаћао да бих се пробио...

Замотан у плавичасте туге.

Када сам је први пут срео беше удата,

Међутим, пред разводом,

Претпостављам да сам јој помогао да се ишчупа из гужве,

Можда уз превише силе, јебига,

Али тај ауто смо возили докле год смо могли,

Напуштајући га тек на Западу,

Растали смо се те тужне и тамне ноћи,

Уз сагласност: тако је најбоље,

Окренула се да би ми упутила још један поглед

Док сам одлазио:

„Срешћемо се још једном, једног дана, на Авенији”,

Замотани у плавичасте туге.

И посао сам имао, негде у великим северним шумама,

Ваљда сам краткотрајно радио као кувар, тада,

Али то, заправо, никад и нисам волео,

И онда је једног дана секира пала,

И одлучих да одлутам до Њу Орлеанса,

Где нађох себи ново радно место:

Био сам на рибарском бродићу неко време,

Сасвим близу Делакроа.

Али сам све време био сам,

Са прошлошћу за петама,

Сусретао сам и неке жене,

Али она никад није напуштала моје мисли – са њом сам растао,

Замотан у плавичасте туге.

А радила је у стриптиз бару,

И ја се зауставих баш ту, због пива,

О, непрестано сам гледао њено лице

Тако чисто, осветљено светлима рефлектора,

И мало касније гужва је већ почела да се осипа,

И ја сам имао план да се губим,

Али она је стајала ту: иза моје столице,

Рече ми само: „Зар ја не знам твоје име?!”

Промрмљах нешто кроз уздах,

Проучавала ми је линије лица,

Морам признати: није ми било лако

када се сагла да ми завеже пертлу на ципели...

Замотан у плавичасте туге.

Ринглу је упалила

Нудећи ми лулу:

„Мислила сам да никад нећеш рећи ни здраво”, рекла је,

„Изгледаш као неки тихи тип”

И онда је отворила књигу песама,

Пружајући ми је...

Беше је написао неки италијански песник

Из тринаестог столећа,

А свака реч у тим песмама значила је истину

И исијавала као спаљени угљеви

– плакао сам након сваке странице,

Као да ми је у души за тебе написана...

Умотан у плавичасте туге.

И живео сам са њима неко време у улици Монтењ,

У подруму под степеништем,

Ноћу је у кафеима била музика

А у ваздуху револуција.

Он је почео са неким послом око робова,

И нешто у њему брзо умину,

Морала је да прода све што је стекла,

смрзнута изнутра.

А кад се коначно додирнуло дно,

Ја постадох повученији,

Једина ствар коју сам знао да урадим

Је да наставим даље, као селица.

Умотан у плавичасте туге.

Па, сада се поново враћам назад,

Морам некако да је се дочепам,

Сви људи које смо познавали

За мене су сад тек илузија,

Неки постадоше математичари,

Неке жене дрводеља,

Немам појма када је све то почело,

И не знам шта ти људи то, јеботе, раде са својим животима,

Али ја, ја сам још увек на путу

Ка некој друмској кафани,

Јер знам да смо одувек осећали исто

Само смо ствари посматрали из дручијег угла.

Умотани у плавичасте туге