Тренутно је у Бечу десет лепих жена,
И раме на ком Смрт долази да плаче,
И предворје са девет стотина прозора,
И дрво на које грлице долазе да мру,
Ту је и мир од зоре отргнут
И обешен у Галерији мраза.
Прими овај валцер,
Овај валцер стиснутих зуба.
О, ја те желим
На столици са књигом за мртве,
У пећини на врху љиљановог цвета,
У холовима где љубав не постоји,
У кревету где се зноји и Месец,
У долини плача с отицима стопала и песком.
Прими овај валцер,
Зграби руком сломљени струк.
Прими овај валцер,
Док Смрт са препознатљивим задахом брендија
Вуче свој реп ка мору.
Постоји концертна сала у Бечу,
Где ти уста броје хиљаде утисака,
И један бар где су младићи престали да причају
Јер их је блуз осудио на смрт.
А, ко се пење ка твојој слици
С букетом свеже набраних суза?
Прими овај валцер,
Прими јер умире годинама.
Има једно поткровље где играју се деца,
Где ћу ускоро лећи са тобом,
У сновима мађарских лампи,
У магли слатких поподнева,
И схватићу шта си ланцима свезала за тугу:
сва твоја стада оваца, љиљане и снег.
Прими овај валцер,
С мојим „Не заборављам, знај.”
Овај валцер...
И плесаћу с тобом у Бечу,
Маскираћу се у једну реку,
Са дивљим зумбулом на рамену,
И росом на устима.
У албуму ћу сахранити душу,
С фотографијама старим и маховином.
И предаћу поплави твоје лепоте
Ову стару виолину и крст,
И носићеш ме сопственим плесом
До изворишта што носиш у зглобу.
Љубави,
Прими овај валцер,
Твој је сад. Он је све што постоји.