Toga jutra sam stigao putničkom klasom
pa kući sa stanice časom
kroz bašte i prečice znane.
A u vojsci sam stekao druga do groba
i hroničnu upalu zgloba,
suvenir na stražarske dane.
Ušao sam na prstima,
mati beše već budna i brzo se prekrstila.
Reče: "Prošlo je k'o za čas,
baš si stigao dobro jer svatovi su tu do nas,
pa će ti svirati a ti ćeš birati."
Svadba beše k'o svadba i šta da se priča -
parada pijanstva i kiča
i poznata cura u belom.
Već po redu poželeh im zdravlja i sreće,
iz ruku mi otela cveće
i sakrila pogled pod velom.
Tad me spaziše Cigani,
kum je tražio pesmu, al' ja sam stig'o briga njih.
Širok osmeh i zlatan zub:
"Znam da nije ti lako, al' danas nemoj biti grub,
nego zapovedi šta ćemo svirati."
Svirajte mi "Jesen stiže, dunjo moja", jesen rana,
nek zazvone tambure u transu.
Znam da nije pesma ova za veselje i svatovac,
al' ja moram čuti tu romansu.
Svirajte mi "Jesen stiže, dunjo moja", al' polako
da mi ne bi koja reč promakla.
Sklonte čaše i bokale,
razbio bi svet od šale
da je samo slučajno od stakla, dunjo moja
Retko odlazim kući a pišem još ređe
i slike su bleđe i bleđe.
Pa lepe potiskuju ružne,
al' nekad poručim piće i tako to krene.
Pa stignem u svatove njene,
sve prave su ljubavi tužne.
Nikom ne pričam o tome,
brzo prođe taj talas, i znam da ću da potonem.
Spas mi donose cigani,
oni imaju srce za svakog od nas, briga njih.
Oni me pitaju, šta da sviraju.
Svirajte mi "Jesen stiže, dunjo moja", jesen rana...