Прођем каткад, случајно ил’ не...
Кисачким друмом баш кад свадбе пролазе...
До тог ћошка бројим кораке...
А од тог ћошка даље бројим поразе...
Обично с јесени... Кад је облачно...
Одбегла сенка ми се врати коначно.
Сад, да сам сретан... И нисам...
Јер тек по сенки видим ди сам то.
Сневао сам опет црни дуд...
И пусту којом језде млади дорати.
Ал’ канда палим свеће узалуд...
Јер сад већ видим шта је мени морати...
Обично ноћу, кад је ветровито...
Самоћа напусти своје корито...
И мутна вода поплави пољане сећања у глави свуд.
И напросто се туга деси...
Јер напросто си ту ди јеси...
И напросто је триста чуда предрасуда сад између нас...
Кад љубав умре једно жали...
Кад љубав умре једном фали...
И боме није лако кад наиђеш сокаком којим свадбе пролазе...
Еј, виђао сам врашке жене ја...
Ал’ џаба, никад више, више нико не.
Јер пирне само април с Ченеја...
Гледаш га, Боже прости, ко са иконе...
Обично увек и сличним данима...
Прошлост се навали као планина...
На том ћу врху да сазрем
Јер само с њега негде назрем нас...
И напросто се туга деси...
Јер напросто си ту ди јеси...
И напросто је триста чуда предрасуда сад између нас...
Кад љубав умре једно жали...
Кад љубав умре једном фали...
И боме није лако кад наиђеш сокаком којим свадбе пролазе...
И напросто се туга деси...
Јер напросто си ту ди јеси...
И напросто је триста чуда предрасуда сад између нас...
Кад љубав умре једно жали...
Кад љубав умре једном фали...
И боме није лако кад наиђеш сокаком којим свадбе пролазе...
Кад љубав умре једно жали...
Кад љубав умре једном фали...
И боме није лако кад наиђе сокаком којим свадбе пролазе.