Да ми је још једаред проћи Илицом...
Па да бећарац нашврљам ћирилицом...
Тешко да би други могли решити тај хијероглиф,
Ал би Неко знао да сам ту...
Ципелице једне беле застале би и превеле
Стих на асфалту...
Једном ћу у баладу да се прерушим...
У рефрен што се Тамо још запевуши...
Па да минем Старом Влашком...
Да јој косу склоним дашком...
И за углом хитро замакнем...
Да пред носом страшног Бана, као сенка Петра Пана
Капу намакнем...
Преко крова и мансарде, ошамућен даљинама...
Да оставим струк лаванде међу њеним хаљинама...
Лагано се боре наносе... Мало шта је још по старом...
Ал окице моје Шокице мађијају истим жаром...
Ладица ђинђува по небу просута...
У јесен ветар прими мирис Босута...
Испрва ми није ништа ал већ после пар гемишта
Допре издалека лаган прим...
Праћен терцом сувог лишћа с једног храста крај Белишћа,
Стидљиво, сасвим...
Што сам јој ког врага дао белу ружу самониклу...
Што ли сам је повезао онај круг на мом бициклу...
Лагано се боре наносе... Мало шта је још по старом...
Ал' окице моје Шокице мађијају истим жаром...
Лагано се боре наносе... Мало шта је још по старом...
Ал окице моје Шокице мађијају истим жаром...