Jutro me zatiče samog
kao školjku u pesku
svu noć su senke
na zidu skicirale fresku
Tražio sam jedan stih
skoro da ga osetih
al' mi je iz ruku nestao
protura se novi dan
al' taj trik je providan
samo da bi prošli prestao
Jutro me zatiče
u pravom haosu tema
u mojim strofama
lagani raspad sistema
Al' u tajnim vezama
s' nekim davnim brezama
Ponovo se pesma primiče
zasad nema imena
samo bluza svilena
kako mi iz ruku izmiče
Zaboravljam imena, samo lica ostaju
u prolazu ljude otkrivam kroz šifre
dovraga, sve mi to govori da starim
zaboravljam dosadne cifre
Zaboravljam adrese malih bircuza uz put
i curice, što su uvek dobre bile
neke bistrine se nepovratno mute
ali nikad dodir svile
Jutro me zatiče
opet u smišljanju bekstva
čim malo usporim
stignu me davna prokletstva
To su samo momenti
losim vetrom doneti
to su samo male večnosti
To su samo godine
kad se covek otkine
kao od one gorke tečnosti