Претвараћу се да нико не може да нађе
грешку у јутарњој ружи
забрањеном воћу, скривеним очима,
љубазностима које презирем код себе.
Провозаћу се, попићу једну сад.
Јер нико ме не воли,
истина је,
не као ти.
Прекривен слепим веровањем
да фантазије грешних екрана
садрже чињенице, претпостављају боју,
окончавају завете, нема потребе да се лаже, уживај.
Провозаћу се, попићу једну сад.
Јер нико ме не воли,
истина је,
не као ти.
Ко сам, шта и зашто?
Јер све што ми је остало су сећања од јуче
и ова кисела времена.
Јер нико ме не воли,
истина је,
не као ти.
После извесног времена горак укус
невиности, порекла или расе,
разбацаног семена, закопаних живота.
Мистерије наших маски окрећу се,
околности ће одлучити...
Јер нико ме не воли,
истина је,
не као ти.
Јер нико ме не воли,
истина је,
не као ти.
Нико не воли... мене
истина је
Не... као... ти.
(превео Гаврило Дошен)