Смрт Попа Мила Јововића [Smrt Popa Mila Jovovića] [Transliteration]

Смрт, смрт Попа Мила, Попа Мила Јововића

Смрт Попа Мила, Попа Мила Јововића

Смрт Попа Мила, Попа Мила Јововића

У данима кад на Никшић

Црногорци ударише,

Кад бијаху дошли дани

Да не буде турски више,

У Логору црногорском,

Покрај Куле Леповића,

Неко књазу оклевета

Попа Мила Јововића.

А књаз Мила дозиваше

У присуству свих војвода,

Па му рече: "Попе Мило,

Нит' си вино, нит' си вода!"

Кад то чуше Попе Мило

Полеће му к сабљи рука,

А два ока, к'о стријеле,

Сијевнуше у хајдука.

Војводе се уплашише

Од изгледа вука горског,

Да оружје не потегне

На владара црногорског.

Као да му оштрим мачем

Срце мушко расијече,

Па завика: "Господару,

Бог са тобом, шта то рече?!"

Те љутито напуштио

Господара и војводе

И под шатор свој свилени

Са мислима тешким оде.

Па у љутњи гусле зграби,

Одјекнуше танке струне,

Кликну Мило као соко

Те се мајком Ћетном куне

Да ће поћи у град Никшић

Сам, без иког, истог дана,

И на мегдан позват' славног

Мушовића капетана!

Баци гусле, узја' вранца,

Преко Зете пређе воде,

И на хату помамноме

Преко поља граду оде.

Лети вранац низ Растоке

Као да га носе крила,

Но с бедема турска стража

Опазила Попа Мила.

А Поп Мило све је ближе

До Турака и шанаца,

Под собом је заморио

Бијеснога свога вранца.

Као што му доликује,

Бира турске породице,

На најтврђе иде шанце,

На најгоре градске злице!

Па ако би погинуо,

Да погине од јунака,

Од чувених и признатих

Идризових потомака!

Устави га турска стража

На капију код Никшића,

Каза им се и нареди:

"Зовите ми Мушовића!"

Када чуше Турци ко је

Потрчаше капетану,

Мало затим и Мушовић

На капију градску стану.

Па кад виђе Попа Мила

На бијесном вранцу своме

Доласку се изненадном

Обрадова његовоме.

"Откуд јутрос, Јововићу?",

Веселијем гласом рече,

"Зар од књаза црногорског

У мој тврди град утече?

Примамо те објеручке,

Све ћемо ти опростити,

Животу ти, харамбашо,

Вјеруј неће ништа бити!"

Плану Мило: "Доста више!

Не будали без потребе!

Ја сам доша', капетане,

Да на мегдан зовем тебе!

Но се спреми и изађи,

бирај мјесто за мегдана!"

Те ријечи као муња

Погодише капетана.

Преблијеђе пред хајдуком

Из јуначке Марковине,

Јер је знао да од сабље

Његове се лако гине.

Не смије мегдан да прихвати,

Препаде се својој глави,

А на славу и на прошлост

Куће своје заборави.

Већ у страху, кукавички,

Знак на кулу стражи даде,

Јекну плотун са главице,

Поп погођен с коња паде.

Вранац прегну и побјеже

Натраг преко воде Зете,

А на Мила са сабљама

Низ главицу Турци лете.

Па се грабе ко ће прије

Ма'нут сабљом по соколу,

За чије је име чуо

И цар Хамид у Стамболу.

На мртвога Попа стиже

Феризовић Хасан први,

Звизну сабља, глава паде

Уз точену локву крви.

На највећу градску кулу,

Наврх хана Мушовића,

Истакнуше Турци главу

Попа Мила Јововића.

Са стржевог оштрог коца

Гледа Мило са висине,

Како му се Турци зоре

И по граду шенлук чине.

А гавран се – црна птица,

Обрадова изненада,

Кад крваву виђе главу,

Па се вије изнад града.

Примиче се изнад табље

Да на бедем падне тврди,

По старијем навикама

Мушку главу да нагрди.

А кријући – из харема,

Кроз пенџере вире буле,

Да чувену виде главу

Српског попа на врх куле.

Смрт Попа Мила, Попа Мила Јововића

Смрт Попа Мила, Попа Мила Јововића

Смрт Попа Мила, Попа Мила Јововића

Смрт Попа Мила, Попа Мила Јововића