Sinoć su vatre bile jake,
planula zemlja po kojoj pužem.
Planuo čovjek za kog me drže,
sinoć je vino teklo brzo,
vino brzo, krv još brže.
Sinoć su oči bile crne,
crne su note po kojim sviram.
Čuvaj se crnih tipki klavira,
oči kao oči srne,
crno uvijek crno bira.
Zašto mora biti skromno,
ovo svjetlo na kraju tunela kojim idem.
Ukrala sam srce i rekla da je moje,
a znala sam da nije,
zar nećeš kucat za mene?
Sinoć je tama bila gusta,
gusta k'o pelud što leti majem.
Muči me sličnost početka s krajem,
ili je sinoć prošlo brzo,
ili sinoć još uvijek traje.