Она је можда лице које не могу да заборавим,
траг задовољства или кајања,
можда је моје благо
или цена коју морам да платим.
Можда је песма коју пева лето,
хладноћа коју носи јесен,
можда је стотину разних ствари
које могу да стану у један дан.
Она је можда лепотица или звер,
глад или гозба,
неко ко сваки дан може
да претвори у рај или пакао.
Можда је огледало мојих снова,
осмех што се огледа у потоку,
можда није оно што се чини да јесте
у својој шкољци.
Она увек изгледа тако срећна у гомили света,
њене пчи су тако повучене и тако поносне,
нико не сме да их види
када плачу.
Можда је љубав за коју нема наде да ће потрјати,
можда ће ми доћи из сенки пеошлости
којих ћу се сећати док сам жив.
Она је можда разлог што сам опстао,
зашто и због чега сам жив,
неко до кога ће ми бити стало
у тешким годинама.
А ја, ја ћу узети њен смех и сузе
и претворити их у успомене,
јер где год да је она, ту морам бити ја.
Смисао мог живота је она, она, она.
(превео Гаврило Дошен)