Svakog dana postaje malo teze, izgleda da ne mogu da pobegnem.
Secam se da postoji odredjeno mesto, mesto na kom bih voleo da ostanem.
Osecam se tako izgubljeno u sebi - pod pritiskom, krecem ka tom danu.
Samo je jedna misao u mojoj glavi, zaista. Da li mi je potrebna ova slava?
Svaki prokleti put, kada pogledam u svog sina (seme), vidim nesto sto ne mogu da budem.
Lep i bezbrizan, nekada sam takav bio.
Kao nekakva jebena nakaza, tako sam pritisnut, tako sam slab,
Nesto me preuzima, nesto u sta ne mogu da verujem.
Nocu lezim u krevetu i razmisljam, da li bih trebao da nastavim ovim putem?
To je jedina stvar koju imam za sada, i zove se slava.
Svaki prokleti put, kada pogledam u svog sina (seme), vidim nesto sto ne mogu da budem.
Lep i bezbrizan, nekada sam takav bio.
Kao nekakva jebena nakaza, tako sam pritisnut, tako sam slab,
Nesto me preuzima, nesto u sta ne mogu da verujem.
I vidim ovo lice, tako nevino i fino... tako fino.
I vidim ovo lice, i shvatam da je moje.
Osecam se glupo...
I vidim ovo lice, tako nevino i fino... tako fino.
I vidim ovo lice, i shvatam da je moje.
Osecam se glupo...
Svaki prokleti put, kada pogledam u svog sina (seme), vidim nesto sto ne mogu da budem.
Lep i bezbrizan, nekada sam takav bio.
Kao nekakva jebena nakaza, tako sam pritisnut, tako sam slab,
Nesto me preuzima, nesto u sta ne mogu da verujem.
Kao nekakva jebena nakaza!