Ствари се мењају,
Изгледа чудно и
Ја морам ово разумети,
Ти имаш свој живот,
А ја свој,
Али ти си све о чему сам марио.
Јуче смо се смејали,
Данас се овде питам,
,,Где је време пролетело?''
Јер сам некако остављен сам.
Одрастам, и постајем старији,
Не желим да верујем да је крај.
Не реци ,,збогом'',
Јер ја не желим чути те речи вечерас,
Јер можда није крај за тебе и мене,
Чак иако знамо,
Да ће крај кад-тад доћи за мене и тебе,
Не реци ништа вечерас,
Ако желиш рећи ,,збогом''.
Да ли се сећаш,
У децембру,
Како смо се клели да се никада нећемо мењати,
Чак иако одлазиш,
Да се наша осећања заувек остати иста.
Желим да се можемо овде смејати,
А уместо тога стојим овде питајући те:
,,Да ли се ово мора завршити сада,
Можемо ли на некин начин учинити да потраје?''
Обоје знамо шта морамо рећи, али не данас,
Јер ја не желим да живим на овај начин.
Не реци ,,збогом'',
Јер ја не желим чути те речи вечерас,
Јер можда није крај за тебе и мене,
Чак иако знамо,
Да ће крај кад-тад доћи за мене и тебе,
Не реци ништа вечерас,
Ако желиш рећи ,,збогом''.
Чак и ако је крај,
Боли, али дајем ти своју реч,
Надам се да си увек
Срећна као што смо ми били,
Срећна као што смо ми били...
Јуче смо се смејали (ако ћеш рећи збогом)
Данас се овде питам (ако ћеш рећи збогом)
Чак иако знамо, да ће крај евентуално доћи за мене и тебе,
Не реци ништа вечерас,
Ако желиш рећи ,,збогом''.