Pijani momci prolaze
Duž naše tihe ulice.
Oni u vojsku polaze,
Prate ih tužne curice,
Brinu ih slutnje sulude:
Da rata ne bude.
Ne mogu da me ne sete
Suze na vrhu nosića,
Devetsto-osamdesete,
Ulice Brane Ćosića
I voza crnog k'o da s njim
Zauvek odlazim.
Znas šta,
Neka mora sve potope,
Nek' se glečeri rasture,
Večni snegovi otope,
Pa šta,
Neka kiše ne prestaju,
Neka gromovi polude,
Samo rata da ne bude.
Znas šta,
Nek' se doba preokrenu,
Nek' se zvezde uznemire,
Nek' se planine pokrenu,
Pa sta,
Vetri nek pomahnitaju
Nek' se vulkani probude,
Samo rata da ne bude.
K'o zlatni prah
Oreol sna,
Oklopnih malenih glavica,
I tvoja ljubav ranjiva,
Čuva ih kao lavica,
Loše te vesti uzbude,
Da rata ne bude.
Znas šta,
Neka mora sve potope,
Nek' se glečeri razvale,
Večni snegovi otope,
Pa sta,
Kiše neka ne prestaju,
Neka gromovi polude,
Samo rata da ne bude.
Znas šta,
Nek' se doba preokrenu,
Nek' se zvezde uznemire,
Nek' se planine pokrenu,
Pa sta,
Vetri nek pomahnitaju,
Nek' se vulkani probude,
Samo rata da ne bude.
SAMO DA RATA NE BUDE,
LUDILA MEĐU LJUDIMA,
VELIKI NUDE ZABLUDE,
PLAŠE NAS RAZNIM ČUDIMA
I SVAKOJ BAJCI NAUDE,
DA RATA NE BUDE.