Романс [Romans] [Serbian translation]

Пролазе монотони,

Са истим болом моји дани,

Као да руже опадају

И умиру славуји.

Али, и она је тужна,

Љубав мени наређена,

И под њеном глатком кожом,

И под њеном глатком кожом,

Јури отрована крв.

И ако живим на свету,

То је само због снова,

И обоје ћемо као слепа деца,

Поћи на планинске гребене,

Тамо где постоје само снови,

У крај најбељих облака,

Да тражимо увеле руже,

Да тражимо увеле руже,

И да слушамо мртве славује.