Пролазе монотони,
Са истим болом моји дани,
Као да руже опадају
И умиру славуји.
Али, и она је тужна,
Љубав мени наређена,
И под њеном глатком кожом,
И под њеном глатком кожом,
Јури отрована крв.
И ако живим на свету,
То је само због снова,
И обоје ћемо као слепа деца,
Поћи на планинске гребене,
Тамо где постоје само снови,
У крај најбељих облака,
Да тражимо увеле руже,
Да тражимо увеле руже,
И да слушамо мртве славује.