У стању си да ме сатима запиткујеш
да не идемо из Love*
или је то можда био неки други локал?
Помало сам чудан,
волим те само када одемо (онамо)
Па, зашто ме свуда оговараш?
Реци ми, шта ког ђавола ти знаш о мени?
Одох сад да се проведем
Нормална је ствар
спавати с другим људима
Можда нећу бити онде
у Лорету у петак, ако ме позовеш, нећу се јавити
Волиш ме? Реци ми да не.
Варање ти је смешно? Молим те, немој рећи не
Сад кад ништа немам, бранићу се
од поверења које нисам имао нити га имам
Реци ми, шта је то? Видим их како падају,
То су брзаци, затворени у зеници ока
уз које ћу се пењати, пењати, пењаћеш се, пењаћу се
Како? Немам појма
Реци ми, зашто си ме натерала да изађем
из Мерцедеса? Седам на воз
за не знам где, ове ноћи опраштам себи
У твоје брзаке нећу пасти
Шта ћеш урадити ако иза себе
оставиш Милано? Ко ће узети
белу собу на првом спрату?
Не размишљај о томе,
сећање је горе него Хад
Кад се сетим оних поподнева на језеру,
пушећи и певушећи
Питам се да ли ћеш се вратити,
без обзира на хиљаду мојих проблема
Питам се да ли ћеш се вратити,
у оним твојим Најк патикама
Реци ми, шта је то? Видим их како падају,
То су брзаци, затворени у зеници ока
уз које ћу се пењати, пењати, пењаћеш се, пењаћу се
Како? Немам појма
Реци ми, зашто си ме натерала да изађем
из Мерцедеса? Седам на воз
за не знам где, ове ноћи опраштам себи
У твоје брзаке нећу пасти
Ако те питам да дођеш на мој рођендан, ти ми кажеш да си
на моју задњу поруку ставила споменик
Толико пропуштених путовања на која нисмо отишли,
карти купљених у последњи час
остављених на оном столу
Веруј, сад када се више не плашим да ти кажем
да ми је ауто паркиран испред не знам чије куће
Није било ништа, кунем се,
али како се то може звати будућност?
Реци ми, шта је то? Видим их како падају,
То су брзаци, затворени у зеници ока
уз које ћу се пењати, пењати, пењаћеш се, пењаћу се
Како? Немам појма
Реци ми, зашто си ме натерала да изађем
из Мерцедеса? Седам на воз
за не знам где, ове ноћи опраштам себи
У твоје брзаке нећу пасти,
у твоје брзаке нећу пасти