Премотај време уназад.
Дај само још једну шансу.
Дај ми...
Кад би сада знао
Како ми је тешко без тебе.
Да сам ја тада знала
Да нећу успети да те заборавим.
Све би једноставно било уобичајено
Да нисмо били свадљиви и преки.
Да нисмо били горди и глупи
Све је могло да испадне другачије.
Требало је да останемо смирени,
Ко нам је усадио те принципе?
Требало је послати дођавола
Све формалности, матичаре и свадбе.
Родитељи нам свађама не би
Формирали те животне обрасце.
Не бисмо били љубоморни, не бисмо тражили алиби
Као у баналној мелодрами о љубави.
Још увек се сећам, иако се ништа више неће вратити.
Још увек о прошлости говорим у будућем времену.
Још увек се сећам, иако се ништа више неће вратити.
(И ти се нећеш вратити...)
Још увек о прошлости говорим у будућем времену.
Кад би... Ма колико је тих ''кад би''
Који нам нису дозволили да будемо заједно?
То није природна непогода,
Сами смо за њих одговорни.
Ми нећемо бити, ми смо само могли да будемо
Сваког малог тренутка тако срећни.
И онда не би било потребе додавати
Ово проклето ''би'' у сваком реду.
Још увек се сећам, иако се ништа више неће вратити.
Још увек о прошлости говорим у будућем времену.
Још увек се сећам, иако се ништа више неће вратити.
Још увек о прошлости говорим у будућем времену.
Још увек се сећам, иако се ништа више неће вратити.
Још увек о прошлости говорим у будућем времену.
Премотај време уназад,
Дај само још једну шансу.
Дај ми...