Чуо je њено име, чекао je да се понови,
Бацио jе у ватру све чега му није било жао.
Гледао jе њене трагове, жудео је за њеном водом,
Ишао jе далеко у светлу њене звезде,
У његовим прстима се преобратио снег у челик.
И стао jе код реке да се напиjе ћутањем,
Да се опере од свега и да остане опет жив,
Да нађе њен глас, да уђе у њен сумрак,
Да постане путник у њеном дугом путу,
У његовим прстима се преобратила вода у дим.
И кад jе његов дан завршио ћутке и чудно,
И његови су коњи први пут остали лаки,
Тад пламен њених свећа, колути њених кључева,
Нежан као ноћ мермер њених рамена
Су ћутке легли у камен његове руке.