Gledam Banat, Srem i Bačku
s Fruške Gore,
gledam tako a u duši lom.
Tu je nekad, kažu knjige - bilo more,
čekalo me pa presušilo.
Rođeni sam moreplovac ko Magelan,
il još bolje ko admiral Kuk.
U ravnici usred njiva gubim elan,
nasukan u žitu morski vuk.
Mog mora nema i
ne znam šta da radim,
moj stari kaže da ni Dunav nije loš.
Mog mora nema, al
ja živim u nadi,
da možda, ipak, negde srešćemo se još.
Život mi je zato gorak kao tonik,
tuga moja bez kraja i dna.
Al na sreću tu je Mesec svetionik
vodi me kroz plave vode sna.
O, gde baš mene da tako nešto snađe,
Ovo je priča i za suze i za smeh.
Poneki mornar možda ostane bez lađe,
ali bez mora, to je izuzetan peh.
Mog mora nema...