Уморан сам од плакања, а не свиће,
не знам више да ли да те проклињем или да се молим за тебе.
Бојим се да те тражим и пронађем
тамо где ме пријатељи уверавају да идеш.
Постоје тренуци када бих волео да пукнем
и повадим клинове из мог бола,
али моје очи умиру ако не гледају твоје
и моја љубав са зором те поново очекује.
А журку си преузела сама,
црна голубице, црна голубице где, где ћеш?
Не играј се мојом поносом, сплаварушо,
ако твоја миловања нису моја, нису ничија.
Иако те лудо волим, не враћај се,
црна голубице, ти си решетка затвора.
Желим да будем слободан, да живим свој живот с ким год желим,
Боже дај ми снаге, умирем да кренем да је тражим.
А журку си преузела сама.
(превео Гаврило Дошен)