Љубавница дође к мени, на дојци јој ружа беше,
Свуд кроз њене косе црне
Ружичасто Месец плеше,
Под прозором дворска дама, чека сама, стоји, иште
Да се Сунце брзо спусти
На сајам и вашариште.
И рече ми да је гласник Горске мати наше дичне,
А кожа јој дивно стоји свуд уз тело обасута,
Њене усне, тако меке, за лаж нису биле вичне...
Тихо склизну тај медаљон с њеног врата, њених скута..
И полако она њега ту преда мном окреташе,
Очи моје никад лепше било шта не угледаше.
Сатен што је носила светлуцав ко дан...
Волех је и гледах, за додиром жудех,
Невесту пред прозором тад ухвати сан,
Моји пси у гоњењу – умал' не полудех.
Кад посегнух јој за руком, очи јој се у отрове, намах, брзо претворише,
И косе у иверице,
А меса се некад слатка, ту преда мном усолише.
У моменту само једном брзо собу опкорачи,
И покретом лаким, хитрим, на мој прозор закорачи,
Уз све језе тада врсну она јако са висина:
„Сигурна сам” – рече она –
„Направићеш слепог сина”.
И баци се она тада у сред тамнине ноћни хук,
Отворила усне јесте,
Ал не створи шум ни звук.
Ја потрчах својој башти, степеништем преко прага,
Ал гле: тамо нема ништа – љуби мојој чак ни трага.
С тога пази кога волиш, ходај тихо у висину,
Планинском се мати кунем:
– Ја говорих ти истину.
Немој љубит ту дјевојку с косом црном као сан,
И хаљином од сатена,
Што светлуца као дан.