Небеса на коњу на јесењој паради
Месе тесто од оних ко је номинован за награду,
А у сандуку1 лажу о рату.
Живим на теразији ове одлике године.
Моја песма је сигурно кишне врсте.
Мома песма није пропевана
Нити облачена.
Моја песма је одговор на писма Ане и Лизе.
Пљусак ветра виси на поквашеним венцима.
Пролеће је скупио их уснама
И нестало.
С незгодом на раменима допузићу до пута.
Умрети је у реду ако попијем мало пића.
Али смета да одемо од тебе
Наше "ја".
Где су опасност и бунило, тамо су живи гробови.
За верност и хлеб нас подигну на виле.
Ове јесени плаћамо за струју,
Плешемо на скретањима, скретања на векове,
И нико нема краја, чак и они који већ нису с нама.
Наша с тобом песма је у облацима.
И досад се ништа, ништа није десило,
Јуче паметао сам још да није живот оно што сам снио.
Ове јесени је постао.
И ако је около само зло,
И ако је около сувише танко,
Воли нас свих, Господе, тихо,
Воли нас свих, Господе, гласно.
Понекад наш живот порасте цветовима -
То значи, друже, да је прошао између нас,
Али је тешко да Га видимо.
1. Тј. у телевизору