Она сања о Љубљани,
када свако јутро око пет устане.
Она сања о Љубљани,
очи су тешке и поспане.
На станици чека воз
и већ осам година је исто.
Јуче је била киша и мрак,
небо је данас ведро.
Мама јој није дала наду
и отац је заборавио да је загрли.
Не жели да буде у души стара
и си у сновима слика лепши свет.
Она сања о Љубљани,
кад на првој паузи иде на цигарету
и пепео побегње на ветру,
као да не жели да буде ухваћен.
Нек' не иде - то јој реци,
јер дишем за њу.
Без ње мој живот ће да падне у таму.
Нек' не иде - то јој реци,
јер даћу јој све -
веру у себе, снови, наду.
Где мe води овај живот,
сада псује без речи,
јер већ доста јој је чеканња
дугих дана и година.
Где је води сиви пут
нјена скривена нада?
Радо би из села до града,
да неко врата јој отвори.
Она сања о Љубљани
и не зна да такође тамо људи су сами.
Од жалости је слепа
и не зна колико је у себи лепа.
Она сања о Љубљани,
јер би радо ишла напред
и не зна да је негђе неко,
ко тихо сања о њој.
Нек' не иде - то јој реци,
јер дишем за њу.
Без ње мој живот ће да падне у таму.
Нек' не иде - то јој реци,
јер даћу јој све -
веру у себе, снови, наду. (2х)
Она сања о Љубљани...