Ojalá [Serbian translation]

Meni treba da imam volju i želju, a ne da želim samo da pobedim,

i ako se jednog dana izgubi moj strah od gubljenja,

bolet će me što sam trčao ali ne tako da bih negde stigao,

a sad znam da je i putovanje cilj

Strahovi koje nikad nisam gajio već su narasli

i ne znam odgovore jer ne pitam ništa,

osećao sam se poput gubitnika kad je sve išlo kako treba

ali sam plakao kao i svi kad je nešto moralo da ode i da se pusti.

Niko te ne nauči kako biti jak već te prisile -

ko je ikad hteo da se poverava slabiću,

niko te ne nauči kako hodati ovim svetom

koji te svaki dan tera da nađeš snage ustati i hodati,

Tamo gde si bio toliko srećan uvek ćeš se vraćati,

iako možda brkaš bol sa srećom

i više nisi svoj, ipak možda misliš na sebe a to ubija.

I nadam se da te nikad neće grliti po poslednji put,

toliko ih je s kojima možeš provoditi vreme ali ne i biti što jesi,

tako usamljeni mi smo putevi koji najčešće vijugaju

hiljadama širokih nesigurnosti koje moramo pobediti

I nadam se da će te prihvatiti odmah,

i shvatiti da svi zaslužujemo dobro,

da ne postoji osoba koja ne zaslužuje da ima,

jer smo samo splet okolnosti koje nikad nismo ni birali.

Poverenje se nikada nije vratilo s vremenom

i vrednost mog života nije zasnovana na onome što imam,

a kad bi se sve stvari mogle odvijati sporije,

da li bi, kojim slučajem, sumnjao i tada u svoje namere

I kad bismo shvatili da zaista jesmo savršeni

unatoč mrljama koje bi želele zaprljati platno,

sve se zbraja i sabire iako ostali ne misle tako,

jedna stvar je ko sam a druga ono kakvim se prikazujem

Jer ja više ne strahujem od gubljenja već od odustajanja,

ja više ne želim da pobeđujem već biti uveren

da puno pre nego ću postati srećan moram biti sa samim sobom,

da ću gledati u konopac da bih rekao „idem dalje“

Da ću prestati zahtevati od sebe tako puno

i da ću naučiti prihvatiti stvari koje nikad nisam postigao,

da ću prestati kriviti, lagati, razočaravati sebe,

prekasno govoriti samom sebi istine koje mi trebaju

Jer sam isto tako posvetio vreme onima koji me se više i ne sećaju,

isto tako sam slagao rasute komadiće nečega što sam posle razbio,

isto tako nisam shvatao samog sebe i shvatio sam da to tako mora da bude,

nisam bio zbunjen, već sam se stopio s onim najgorim u sebi

Upao sam u probleme i želeo da tako budem srećan,

vrteo sam se u krug da ne bih tebe maknuo s puta,

pitao sve ljude da mi daju definiciju mene.

Kako narediti reci da stane i prestane da teče?

Niko te ne nauči kako biti jak već te prisile -

ko je ikad hteo da se poverava slabiću,

niko te ne nauči kako hodati ovim svetom

koji te svaki dan tera da nađeš snage ustati i hodati

Tamo gde si bio toliko srećan uvek ćeš se vraćati,

iako možda brkaš bol sa srećom

i više nisi svoj, ipak možda misliš na sebe a to ubija.

I nadam se da te nikad neće grliti po poslednji put,

toliko ih je s kojima možeš provoditi vreme ali ne i biti što jesi,

tako usamljeni smo putevi koji najčešće vijugaju

hiljadama širokih nesigurnosti koje moramo pobediti

I nadam se da će te prihvatiti odmah,

i shvatiti da svi zaslužujemo dobro,

da ne postoji osoba koja ne zaslužuje da ima,

jer smo samo splet okolnosti koje nikad nismo ni birali.