1, 2, 1, 2...
Poznajem čoveka, njegovo lice deluje razvučeno i napeto
kao da vozi motorcikl na najjačim vetrovima
stoga priđoh sa merom
predložih da bi se trebao opustiti
alo on se uvek kreće tako brzo
Reče da će me videti na drugoj strani
na njegov put on je krenuo
previše je na sebe preuzeo
On odlazi u svojoj savršeno neurednoj odeći
on odlazi...
Tek treba da se vrati
ali ja videh njegovu sliku
ne izgleda isto na stalaktu
vraćamo se u davnine
Zanima me njegova unutrašnjost
deluje kao da su njegove misli prevelike za njegovu veličinu
Odveden je... Gde, ne znam?
On odlazi sa njegovom savršeno zapuštenom nadom
i odlazi...
I sada trljam svoje oči, jer sad se vratio
Izgleda da su moje predrasude ono što je trebalo goreti,
jer on se još smeje...
I još uvek je jak
ništa se nije promenilo, osim sranja od okoline u kojoj je odrastao
a sada je kući
i smejemo se kao i uvek
moj isti stari, isti stari prijatelj
do petnaest do deset
video sam kako se crta uvlači
izgleda rastrojeno i znam šta će se sledeće desiti
pre svog prvog koraka
ponovo je otišao